Svesni i nagonski neoprimitivizam
- fragmenti za studiju -

MNU Jagodina, 27. XII 2001.
Autor izložbe: Nina Krstić
Tekst i katalog: Nina Krstić

"Akademsko učenje o lepoti je lažno. Zavedeni smo, i to toliko da više ne možemo da pronađemo ni senku istine... Umetnost nije primenjivanje kanona lepote, već ono što nagon
i um mogu da shvate nezavisno
od tog kanona..."
Pikaso u pismu svom prijatelju
Kristijanu Zervosu, Boažil, zima 1934.

 

Filogenetski udeo tzv. "arhajskog nasleđa" u stvaranju koncepata Moderne, ukazuje na evidentno postojanje primarno nesvesnih sadržaja, fantazija koje počivaju u čoveku, budućem umetniku, dozivajući njegovu individuu iz arhetipskih dubina podsvesti, počev od anonimnog umetnika iz Altamire, ili možda neolitskog vajara vinčanskih figurina s maskom... do danas.
Podsetimo se da je Rousseau petnaestak godina pre Picassoovog interesa za afričku plastiku slikao egzotiku i ekstatičnost, naselivši svoje slike iskonskom lepotom. Detinja neposrednost Roussseauovog slikarstva bila je vrhunski stvaralački domet koji su pozdravljali najpoznatiji umetnici Moderne. Estetika i poetika likovnog govora tog prvog modernog naivnog umetnika ukazala je na postojanje umetničkog i u delima autora bez likovnog obrazovanja. Kandinski, Picasso i Klee spoznali su taj potencijal izvornog, spontanog i iskrenog, skrivenog u delima Rousseaua, koji je stvarao "čistog srca" i "mudrošću deteta", koristeći se logikom svojih želja i strasti, ne obazirući se na izvesno neznanje i neiskustvo.

Tako Feješove disonantne, proizvoljno upotrebljene boje aktivno artikulišu potpunu prepuštenost umetnika slobodnim asocijacijama. Kolorističke vrednosti malih tesera na fasadama velelepnih građevina kao pikturalni elementi postaju samostalni, živi organizam, intuitivnim putem odvojen od fizičke datosti samog predmeta. Čuveni Kleov crtež Velika kupola i Feješov Big Ben-Parlament u Londonu ili Vašington pokazuju začuđujuće podudarnosti: sklonost geometrizmu, plošnost, snažnu stilizaciju, ornamentizam, kod Feješa uz to - gradaciju bo|a od statičnog u dinamično.

 

Piet Mondrian, Tableau II

Paul Klee, Velika kupola

Bogosav Živković, živi klasik jugoslovenskog vajarstva u oblasti naivne umetnosti, svojim manje poznatim slikama šezdesetih godina takodje pokazuje izvesnu srodnu sklonost užarenom koloritu Rouaulta čije su forme obuzdane crnom, debelom linijom, poput vitraža (Bitka sekirom, 1962).
 

Bogosav Živković, Bitka sa sekirom

Georges Rouault, Stari kralj

U delu llije Bosilja, otkrivamo aeroperspektivu i fovističke, snažne boje, moderan umetnički senzibilitet. Dinamika poteza četke, vođena zahtevima čula, otkriva njegove gipke linije slične linearnoj nervaturi kod Kandinskog, ili možda Kleea i Miroa. U llijinim figurama naslućujemo i Dubuffeove likove, kao metafore brodolomnika ko|i niču iz amorfnog, razorenog. I jedni i drugi lebde poput bića izgubljenih u prostoru, oslobođeni gravitacije. Poluautomatizam i spontana kreativnost odvojena od bilo kakvih primesa konventivnog , nagon koji minimalizira zadate kulturne kanone uočljiv je i u delima umetnika art bruta i outsider arta.
 

Svojim sirovim likovnim izrazom Barbarien asocira pobunu protiv sentimentalizma lažnih vrednosti. Snagom svoje agresivne inventivnosti, izraženom ne samo formalno i koloristički već i motivom kroz intrigantnu galeriju likova, on nadvladava sav kulturni konformizam. Neko intenzivno unutrašnje traženje nagoni go da sublimira sadržaj svog bića, iščupa ga iz sebe i baci na platno row! Upoređivanjem dela "Portret Velikomučenika iz Nazareta" 1992. Predraga Milićevića-Barbariena sa likom Hrista sa čuvenog "Raspeća" Matihasa Grune-walda, sa središnjeg dela Izenhajmskog oltara (1515) uočićemo zanimljivu srodnost, uzbudljivo različitog slikarskog nerva navedenih umetnika za ekspresivno, intenzivno izražavanje.
 

Manastir Studenica Raspeće, detalj

Matihas Brunewald: Izenhajmski oltar, detalj

Ekspresivnost forme i jarki kolorit skulptura Ferenca Kalmara spajaju slikarstvo i vajarstvo u čijem prožimanju nastaju jedinstvena likovna rešenja.

Sava Sekulić se kao izraziti nagonski neoprimitivist iskazuje kao slikar univerzalnog, vanvremenskog i vanprostornog. Njegovo stvaralaštvo je prožeto nizom irealnih osobina, a po karakteru gotovo da je na rubu automatizma. On ne poštuje, ne poznaje, niti je zainteresovan za egzaktnost proporcija i perspektive. Sekulić iskazu|e brojne deformacije, alogičnosti, apstrahovanja. Izazov je analizirati gotovo isti siže kod umetnika dva sasvim nedodirljiva likovna koncepta: pop arta i naivne umetnosti. Ako dozovemo delo Andya Worhola, Šest Merlin, iz 1962. ili Mao, iz 1972. godine, koji koristeći drvene i gumene prese sa šablonima ostvaruje ideju o masovnoj, popularnoj, urbanoj kulturi kao pučkoj kulturi i uporedimo ga sa delom Save Sekulića, Srodstvo, b.g. vizuelno srodne umetničke ideje a sasvim različitog likovnog izraza u dobroj prilici smo da uočimo osobenosti navedenih likovnih pristupa.

Možda će se, na prvi pogled ovo svrstavanje pomenutih umetnika iščupanih iz kontinuiteta razvoja raznih slikarskih pravaca kroz vremensku distancu, učiniti konfuznim, ali ako zaključimo da sličnost njihove likovne uobrazilje ukazuje na izvesnu srodnost poimanja umetnosti bez obzira na različitost njihovih likovnih koncepata, ovo smelo uopštavanje nije predstavljalo bespredmetni izazov.

Nina Krstić